Vanilla Sky – Zorannah (Zorana Jovanović)

Znam da će mnogima ovo biti veliko iznenađenje što sam uzela da pročitam Zoraninu (aka Zorannah) knjigu „Vanilla Sky“, ali rukovođena mnogobrojnim negativnim komentarima koji su se pojavljivali bilo mi je upravo posebno interesantno da se pozabavim ovom knjigom i njenom autorkom. Zorannah je ovaj put izbacila roman i njime podigla ogromnu prašinu. Gde je prašina oko knjiga, tu sam normalno i ja (knjiški moljac ili čorbookasta mirođija, ko kako više preferira) da vam prenesem moje utiske i saznam za vas da li je ta prašina bila opravdana ili ne i da li je ova knjiga zaslužila da se nađe na policama naših knjižara. ?

„Čorbookasta mirođija“, hahaha…. e sad sam stvarno preterala!!! ?

„VANILLA SKY“, ZORANNAH – MOJ SINOPSIS KNJIGE

Lana je sedamnaestogodišnja devojka koja ima sve, bogate roditelje, sve što poželi, živi na Dedinju i jedna je od devojaka koja privlači veliku pažnju svojom pojavom. Uspešna je, dobra učenica, uzorna kćerka i bavi se manekenstvom po uzoru na njenu majku… Međutim, kao i sve tinejdžerke i ona se susreće sa prvom ozbiljnom vezom i to upravo pred selidbu svoje porodice u Ameriku. Pored nje je i njen drug Nikola, jedan od takođe najpopularnijih momaka u Beogradu. Međutim, Laninu pažnju privlači jedan poseban momak koji se zove Marko. Da li će ona osvojiti njegovo srce i da li će njihova ljubav pobediti udaljenost i sve prepreke koje će im se iznova i iznova nametati?

PRVO DA SE PODSETIMO ŠTA JE TO ŠTO JE IZAZVALO „ZORANNAH PRAŠINU“

Ipak, ne možemo u potpunosti da zanemarimo ko je autor romana i da ne prokomentarišemo i tu pompu koja se pojavila. Hoću da kažem još par reči o svemu šta mislim, pre nego što se potpuno posvetim samoj knjizi… Osećala sam pre svega neku vrstu obaveze da kao book bloger ne pravim razliku i da ne sudim o knjizi po koricama ili autoru, pogotovu ako je ovo nečiji debitantski rad. Dakle, ako sam se već opredelila da pišem o popularnim knjigama koje se pojavljuju, onda nije u redu da kažem NEĆU jer je u pitanju neka modna blogerka. Mada sam ja često skakala u bunar kada niko neće, moram priznati. Kada se svi prave principijalni, pa neće ni da pogledaju… e pa dobro, evo ja hoću da gucnem vino da vidim da li je slatko čak i ako dolazi od komšije koji baš i ne važi za poznatog vinara. ?Ja to tako gledam i to sam ja. To se u narodu kaže „pišati uz vetar“, oprostite na izrazu ?

LANA O LANI I O MODNIM BLOGERIMA ?

Osim toga, pa junakinja se zove LANA, kako to da propustim, zaboga ljudi?! ? hahahaha
Hvala Zorani što voli ovo moje ime. Meni je trebalo skoro 30 godina da se na njega naviknem, pa mi je baš drago kada čujem da ga neko toliko voli da svoju prvu junakinju iz romana nazove baš imenom – Lana. DIIIVNOOO!!! :*

Šalu na stranu, svi znamo koliki je uticaj vlogova i blogova na mlade ne samo u našoj zemlji već i u čitavom svetu. Nije mi nikada bilo baš previše jasno zašto konkretno Zoranu zbog toga prozivaju, jer uvek će ljudi voleti da zavire u tuđ orman i tuđ život kakav nikada neće imati, a ona je našla priliku gde će i kako će to da unovči. Nije ona najkrivlja što brojke pratilaca njenih stranica i profila munjevito rastu iz dana u dan.

Moramo da se pomirimo sa time da blogeri i youtuberi polako menjaju svet. Neka druga stvar je ta polemika oko toga što su klinke u jednoj Srbiji poludele za jednom Zoranom i sličnim blogerkama koje kupovinu Loubotin, Gucci ili Chanel tašne predstavljaju kao jednu uobičajenu zarađenu stvar. Stvari koje, kako one kažu, uz malo više truda može svako da zaradi. Govorimo ovde o jednoj Srbiji gde je prosečna plata oko 400 eur, a da ne pričamo o jugu Srbije gde roditelji tih devojčica zarađuju po 200 eur u proseku, nekad ni toliko. Jeste, ona sada sama zarađuje taj svoj novac od kojeg kupuje sve te bezobrazno skupe krpice, jer je okupila veoma veliki broj pratilaca na socijalnim mrežama i blogu. Da se razumemo, reklama na Instagram ili Facebook stranici koja ima par stotina hiljada pratilaca ima i svoju paprenu cenu. Sve je to u redu.

Međutim, da razjasnimo tu par stvari. Stvar je u tome da ne dobije svako priliku da to postigne. Nema svako priliku da bude u krugu imućnijih ljudi gde je sve daleko lakše. Svet imućnih i svet biznisa su usko povezani, a u tom svetu su prilike mnogo drugačije. To je nešto što ljudi koji su rođeni u njemu jednostavno ne mogu realno da vide i sagledaju, pa vam to nikada neće ni potvrditi kao činjenicu. Mogu da se kladim da ta Zorana i njoj slične STVARNO veruju da su sve potpuno same postigle u životu. Ili još bolje, često od tih ljudi čujem izjave tipa: „Sam ja kriv što su meni roditelji omogućili da imam, a vaši bili lenji da nešto postignu u životu?!“. Dobro, znam i ja da je nekoliko puta Zorana spomenula da je svesna toga da je imala bezbrižno detinjstvo što su joj roditelji omogućili i da im je na tome neizmerno zahvalna. Ok, jeste to rekla, svaka čast… Niko čak ni ne osporava njen kasniji ogroman trud i zalaganje, ali ta „nevidljiva sila“ koja je gura sa raznih strana, to je nasledila kako od svojih roditelja, tako i od okruženja u kom je odrasla. Nebrojeno puta sam i sama bila u situaciji da samo zato što sam igrom slučaja poznavala nekoga bivala samo saslušana šta imam da kažem, a da neko ko je možda i bolji od mene tu priliku nikada nije dobio. Ta prilika da neko pristane da te sasluša je verujte mi i više nego dovoljna za jednog ambicioznog i pametnog čoveka koji će tu priliku umeti da iskoristi. Ne treba niko da mi namesti ili pokloni ništa, već samo da mi pruži priliku da pokažem, kažem ili dokažem. E, mnogi ljudi tu priliku nikada ni ne dobiju samo zato što su rođeni u nekom selu ili u siromašnijoj porodici okruženi nepovoljnom sredinom za uspeh. Tamo nema ko da ih sasluša, jer su ti ljudi za njih daleko i nedostižni. Upravo zato sam ja smatrala za bezobraznim kada neko od ljudi poteklih iz plodnih sredina (čitaj „bogatih i imućnih“) kaže „sve sam to sam postigao“. Ma jesi se ti potrudio, ali nije ti trebalo mnogo i nisi ni svestan da ti korenje leži u plodnoj zemlji. Odatle ona čuvena izreka „Para se na paru lepi“. Ljudima koji se samo kreću u tim krugovima jednostavno sve mnogo lakše ide u životu.

Napravila sam jednu digresiju da bih objasnila i razjasnila svoj ponekad negativan stav prema konkretno Zoraninim izjavama i potezima koje pravi. Mada ne samo prema njenim, nego svim ljudima iz tog sveta koji se pretvaraju da su naivni. Osim toga, svi nešto pljuju po svim tim modnim blogerima, a ne iznesu konkretne argumente zašto ih sve to toliko nervira. Evo ja sam moj iznela šta je to što konkretno meni nekada smeta. Ne smeta meni njihova pojava. Takav stav bi bio odraz nečije iskompleksiranosti. Oni su postojali i postojaće u svakom društvu: ćerke i sinovi ministara, diplomata, poznatih advokata, kojekakvih biznismena, bivših i sadašnjih kriminalaca ili deca dobro plaćenih estradnih umetnika…ima ih raznoraznih. Nemam ja problem sa time. Imam protiv iskrivljene slike koju često nameću narodu. Izigravaju primere vrednoće i zalaganja i bude lažnu nadu u ljudima koji realno nikada neće biti što su oni. Zapravo bar sigurno neće to postići na pošten način i preko noći, samo zato što su odlučili da budu vredni i slede primer svojih miljenika sa Youtube-a.

Nego, da se mi sad vratimo na knjigu… Ja sam samo bila kivna (zapravo mnogi od nas) što se u reportažama o sajmu knjiga iz Beograda pričalo najviše o tome koliko je Zorannah prodala knjiga i koliko se klinki okupilo da se slikaju sa njom i zašto te devojčice kupuju Zoraninu slikovnicu po 1200 din ili koliko je već koštala. To zaista jeste bilo skandalozno. Pa zar je to trebao biti spektakl najvećeg sajma knjiga u regionu?! E, sad, kada je bila u pitanju ona njena prva „knjiga“, mogli smo da kažemo da nas se ne tiče, jer je u pitanju običan photo book sa nešto malo tekstova o modnim savetima, a sama autorka je mogla da se pravda da to ni nije roman i da ne zna zašto je izazvalo toliko loših komentara onih koji se bave književnošću. Ovaj put, svojom drugom knjigom koja je u formi romana, više nema opravdanja i sada je zagazila u Svet Knjiga kao pisac, a samim tim izazvala i mene/nas book blogere da kažemo šta o tome mislimo. E, pa evo…

Dalje me više ne interesuje život autorke, sad bacamo fokus na knjigu koju sam pročitala…

MOJI LIČNI UTISCI O KNJIZI „VANILLA SKY“ AUTORKE ZORANE JOVANOVIĆ (ZORANNAH)

BEZOBRAZAN TRIK IZDAVAČA OVAJ PUT PREPOZNAT KAO DOBAR POTEZ

Knjigu sam pročitala relativno brzo i pored svih obaveza koje sam poslednjih dana imala. Ne možete a da ne primetite da je upotrebljen prilično veliki font i visina redova je neobično velika za roman. Praktično su knjigu razvukli sa nekih 150 na oko 250 strana da bi dobila neku formu i činila se obimnijom. To je u izdavaštvu trik koji ume da razbesni čitaoce. Ali hajde da to posmatramo sa praktične strane u ovom slučaju. Tinejdžeri koji se tek upoznaju sa knjigama i nisu navučeni na čitanje imaće utisak da su pročitali mnogo obimniju knjigu, pa će se lako latiti sledeće naizgled istih dimenzija. To može biti dobro za mlađe čitaoce i to je u ovom slučaju odličan potez izdavača. Nećemo im to ovaj put zameriti.

POGODNA ZA UZRAST…

Nekako sam unapred pretpostavila da je ovo knjiga više namenjena tinejdžerima i da meni lično, iako volim YA (Young Adult), neće baš biti previše interesantna. Što se tiče same priče, ona je tipična tinejdžerska. Mada nije ni YA u potpunosti, a ne spada ni u sve popularniji NA (New Adult) na koji smo i mi nešto stariji prilično navučeni. Ova knjiga je nešto između. Ima par momenata koji su na granici NA, ali ja bih je ipak svrstala u knjigu pogodnu za sve mlade od 13-23. Poredila bih je sa knjigom „Ana i francuski poljubac“ od Stefani Perkins. Kao što već znate ako pratite moj blog mene ta knjiga nije previše oduševila, pa tako nije ni ova. Zanimljivija je jedino sa te strane što osim nekih svetskih metropola poput Pariza ili Njujorka opisuje i Beograd iz ugla jedne bogate tinejdžerke sa Dedinja. To nama ovde može delovati interesantno.

SUPERLATIV SUPERLATIVA

E sad, dolazimo i do onog momenta da znamo da će prvi tiraž razgrabiti upravo tinejdžerke u Srbiji uzimajući u obzir popularnost autorke romana. Ja zaista nisam videla ništa loše u ovoj knjizi. Da li će neka klinka sanjati o avionima i stanu na Menhetnu samo zato što je protagonistika bogata tinejdžerka? Zaboga, pa ovo je roman koji spada u domen fikcije. Mnogo je romana tog tipa i ja tu ne vidim ništa loše. Međutim gledano sa neke spisateljske strane, bilo je nekih preterivanja koji su meni zasmetali. Previše superlativa u svemu, od toga kako protagonistinja sebe predstavlja, pa do svega ostalog. Autorka je toliko želela da od svoje junakinje napravi princezu koja ima sve i koja je „presavršena“ i više od sebe same, da je u tome preterala i u toj svojoj želji pomalo izgorela. Kad se pretera u takvim stvarima onda priča izlazi iz okvira realnosti i postaje površna i loša, naravno ako je u pitanju contemporary fiction žanr, a ne bajka ili fantastika, to nikako nije dobro.

„VANILLA SKY“

Nije mi bilo jasno zašto baš „Vanilla Sky“ kao naziv veoma popularnog istoimenog filma sa -om u glavnoj ulozi. Kada pročitate knjigu biće vam jasno, mada bi ipak bilo bolje da je naslov bio originalniji.

PRILIKA U IZDAVAŠTVU

Vraćamo se na ono pitanje da li je autorka Zorannah opravdala priliku koju joj se stvorila. Mislim da jeste. Što da ne…

Kod nas svakodnevno izlazi sve i svašta i ja ovu knjigu ne bih svrstala u najgore knjige koje su se pojavile u našim knjižarama. Knjiga istina nije ništa posebno, ali zadovoljava sve kriterijume jednog lepršavog tinejdž romana. Mislim da neki roditelj koji svojoj devojčici tinejdžerki bude kupio ovu knjigu neće učiniti ništa loše. Ako se knjiga posmatra kao fikcija iliti bajka jedne princeze sa Dedinja, onda je ovo sasvim OK.

Međutim, opet se vraćamo na ono s početka ovog mog članka, a to je da se ne pruži svakome prilika da postane pisac. Mnogo je pisaca koji bi verovatno bili mnogo bolji i uspešniji od Zorane a koji čekaju ispred vrata izdavačkih kuća ne bi li im neko pogledao njihov rukopis. Zorana je s druge strane namenski pisala ovu knjigu po preporuci izdavača. Oni su osetili dobru poslovnu priliku i predvideli rasprodate tiraže pa to i  iskoristili. Dakle, kao što je i sama autorka u jednom od svojih intervjua rekla, ona je ovu knjigu pisala nešto duže od šest meseci, bilo joj je predloženo da to bude neka vrsta autobiografske priče, ali se ona na kraju opredelila da to bude roman fikcija i da ipak bude nešto sasvim drugo. Dakle, rukopis nije nastao spontano, već na nagovor nekog od urednika njene izdavačke kuće. Ništa to nije loše, mnogi pisci pišu knjige po porudžbini. Međutim, moramo da ipak opomenemo izdavačke kuće da obrate malo više pažnju i na neke rukopise neafirmisanih autora, jer se među njima verovatno krije nešto vredno i da ne razmišljaju samo o brojkama i sigurnim tiražima. Ja razumem da ako je autor neke knjige neka poznata ličnost, to garantuje i uspeh u prodaji, ali…

Neko moje već iskustvo u čitanju mi je omogućilo da primetim koliko je u ovu knjigu uloženo truda s izdavačke strane. Zaista se kroz svaki pasus knjige vidi da je Zorannah dobila najbolje urednike Vulkana, najbolje njihove lektore i da ništa nisu prepuštali slučaju. Knjiga je sigurno mnogo puta iščitana, obrađivana i uobličavana. To se jednostavno oseća i vidi. Gotovo da ne postoji greškica, rečenice se jako dobro ispeglane i uobličene, a opet trudili su se da zadrže autorkin ton. Veoma je prepoznatljiv njen način izražavanja, a opet ispeglano do perfekcije. Odlično urađen posao kako urednika tako i tima lektora i korektora koji su na ovoj knjizi radili. Svaka čast!

Da li je Zorana zaslužila najbolje urednike i lektore u Srbiji, na to pitanje ne želim da odgovaram. Neka moj odgovor bude – ako već izdaju vikend knjige za tinejdžere (da to tako nazovemo), onda je dobro što se trude da to što prođe kroz ruke mladih bude dovoljno dobro provereno i maksimalno izlektorisano.

EVO I PAR CITATA…

CITAT 1:

Dedinje – moj kraj. Nekad davno, ovde su bili vinogradi, voćnjaci i pašnjaci, sve dok ga nisu otkrili najimućniji industrijalci, trgovci i diplomate. Kad sam bila mala, nisam shvatala da odgovor na pitanje gde živim može da donese pogrešnu sliku o osobi zbog kraja u kom odrasta. Dedinje nisu samo vile, blindirani automobili, sigurnosne kamere i čuvari. Dedinje su deca iz kasarni, izbeglice, huligani, ono spaja sva lica Beograda. Dedinje je Beli dvor, Kuća cveća, kraj sa najlepšim drvoredima. Na Dedinju su najgušće krošnje drveća, ispod kojih smo Nikola i ja vozili bicikle i rolere i ulazili u vojničke komplekse, gde smo se igrali na poligonima za vežbe.
Dedinje su ambasade koje su večito okružene kordonima milicije, jer u Beogradu je uvek burno, uvek se demonstrira i uvek si u stanju pripravnosti. Dedinje je najomraženiji deo grada. Za mene – najomiljeniji. To je moj dom.

CITAT 2:

Osećala sam da ću odgovore pronaći u rodnom gradu. Nisam poslušala Likicu. Došla sam nenajavljeno. Tiho i neprimetno.
Međutim, i ja sam bila pomalo naivna. U Beogradu nikad ništa ne može biti tiho i neprimetno.

GENERALNI UTISAK

Knjizi sam dala ★★★ (3 zvezdice) na Goodreads-u. Bila je nekako između 2 i 3, ali pošto sam rekla da će svaka knjiga koja je između, ukoliko je u pitanju naš domaći autor, dobiti od mene onu veću, tako ni ovaj put ne pravim izuzetak. Osim toga i sam trud izdavača da knjigu dovede do perfekcije nagrađujem upravom tom zvezdicom više.

Knjiga ima nekih dobrih momenata, momenata koji su meni bili lepi, nekih emotivnih i dirljivih momenata koji su bili izuzetno lepo sročeni.

Korice dobro opisuju knjigu i sasvim su u skladu sa njom. Dakle, još jedan plus za izdavača i njihove dizajnere.

Čim sam knjigu autorke Zarane (Zorannah) uporedila sa knjigom Stefani Perkins koja ima milionske rasprodate tiraže, znači da knjiga sama po sebi i nije toliko loša. Štaviše, mislim da zadovoljava sve kriterijume lagane letnje literature za mlade koji nisu toliko naviknuti na čitanje neke ozbiljnije literature. I ja mnogo volim da čitam čiklite i letnje vikend romane, pa ne vidim ništa loše u tome. Možda te tinedjžerke koje će potrčati da ovu knjigu nabave upravo čitanje ovakvih romana polako uvede i u nešto ozbiljnije. Ako me pitate da li je bolje da neko kroz ovakve knjige uđe u svet knjiga… hmmm, dugo sam razmišljala na tu temu i ipak kažem ZAŠTO DA NE ?! U ovoj knjizi se spominju i neka kapitalna književna dela, kao recimo „Slika Dorijana Greja“ ili „Veliki Getzbi“ kao omiljene knjige protagonistkinje, pa to nekog nezrelog tinejdžera može navesti da neku od tih knjiga jednog dana uzme u ruke.

Knjiga može biti idealna za čitanje na plaži, otuda i stiker „Knjiga za plažu“.

Skoto 3000 reči posvećenih Zorani (popularnoj Zorannah) na mom blogu, a da me niko nije platio za ovo, potpuno svesno i na svoju ruku… pa ja mislim da zaslužujem jedan ozbiljan aplauz za trud ili u najmanju ruku potpisan primerak knjige od autorke lično. A? Šta vi mislite? ? hahaha

Toliko od mene… do nove knjiške pustolovine, ostanite uz neku dobru knjigu! ?

Link ka stranici knjige na sajtu izdavača – LINK.

ZVANIČNI PODACI O KNJIZI: